Epizoda 5 | MAJA KAZAZIĆ

Sa 16 godina, Maja Kazazić je preživjela eksploziju granate tokom rata i genocida u Bosni. Izgubila je nogu i zamalo život. Evakuisana u Ameriku, ponovo je izgradila svoj život—korak po korak. Ne samo fizički, već i emocionalno i profesionalno.

Kasnije je pokrenula uspješnu IT firmu i sarađivala s kompanijama iz Fortune 100 liste. Njena sposobnost da spoji ličnu otpornost s poslovnom strategijom danas pokreće njenu misiju: pomagati organizacijama, liderima, i pojedincima da izgrade trajni zamah.

Maja je međunarodna govornica i autorica knjige Scale Up Blueprint.

Support the show with a one-time payment

Transcript

SPEAKER_01 0:17

Pozdrav svima. Mi smo sema a ovo je sljedeće pitanje. Šanima naše sugovornike koji su na neki način vezani za beha zajednicu u Americi. Ovdje ispraćujemo teme koje nas zanimaju, a natamo se da će i vas i upoznajamo ljude koji će razgovarati o životu između dvije kulture ili čak tri četiri. Planiramo gosti ljude iz našeg širijeg okruženja, poduzetnike, kulturnake, organizatore, pokretaće, sportnice i kreativce, ili jednostavno one koji imaju šta reći. Dobrodošli. Pozdrav dragi slučajevi. Današnja gošća nam je Maja Kazačić, autorica knjige Skill Up Blueprint, Seven Essential Building Blocks for Unstoppable Business, Leadership and Life, motivacionalna govornica, poduzetnica i borac sa nevjerojatnom pričom. Majo dobrodošla. Mi imamo običaj, ako ste slušala naš podcast, nadam se da jesi. Da svakog osta na početku pitamo kako su došli u Ameriku. Tvoja priča je u veliko značila tvoj život. Možeš li je podijeliti s nama.

SPEAKER_00 1:51

Naravno, vrlo hvala velika što ste me pozvali na podcast. Jako mi je drago da sam tu i da sam dio ove neke community naše gdje možemo da se malo družimo i poznamo. A što se tiče moje priče, znate, svi mi u rat imamo svoju priču koje su teške, moja malo je drugačija. Ja sam odrasla u mostaru u naselju Zalik. Oni koji znaju znaju točno gdje je to, znaju da je Zik. Za vrijeme 93 je bio opkoljen sa vojsk na oba dvije strane. Mi smo bili oko 60 hjana civila koji smo bili tu kao zanima zatvoreni, nismo mogli da izađemo, niklo da uđe, nismo imali vode, nismo imali struje, nismo imali hrane, lijekova ništa, stvarno smo bili bez ničega. Ja sam tu bila sa svojom familijom, otac majka i moj mlađi brat. Meni je bilo oko 16 godina. I jednog dana možda oko podne, to je bilo oko dva popodne. Mama je napravila neku supu. Na jedemo i svi su oni jeli osim mene. Ja sam bila kao djeca, ono malo nestačno dijete koje je više bilo zainteresovanom za sport i bilo mi je važno da igramo lopce na ulici i tenisa i tako te stvari, bez obzira što je bio rad. I onaj napokon mene zovamo da ja dođem da jedem gore tu supu. Kad sam došla gore, trebala sam da operem ruke i otišla sam okupati ruke perem. Međutim, čula sam da neka raje su mi dole pred zgradom. Mi smo bili na trećem spatu i čula sam da se ta raja pred zgradom i oni nešto pričaju. Ja sam pogledala kroz prozor jer smo se mi dogovarali, ćemo igramo tabletove upodromu ili šta ćemo da radimo. I te odluke padaju sa 16 godina, čine se vrlo laže. I onda sam ja rekla, njima ne, nemojte ništa odlučivati bez mene to mene dole pa ćemo zajedno odlučiti. Ja sam oprala na brzinu ruke i izašla sam iskupatila i prošla sam o mamo i vidim mamo ono nešto ukuhinji kao pere sude, nje su leđa okrenuta bila prema meni. Ako je pitam, mogli izaći, ona će reći, nema švanse, nisam ništa ni jela, tek sam došla u kuću. A plus što su počele malo granate i da padaju. Tako da je bolje da ne izlaziš, gdje si tu oseni kad se čuje jedna granata. Tako da ja nisam ju ni pitala, onda sam tam idem ja sjeć, to je malo što njima popričati, vraćati na brzake, neću, ono ni znada sam ja otišla. I ja sam se tu zaletila i trčeći otišla dole. I kad sam sjela, tu je bio jedič pred zgradom, tu je bilo pet mojih prijatelja i čim sam došla. Ja samo što sam sjela na taj zid, prostom počela da se duši. Nisam ni znala šta se dešava. Kroz taj neki dim, ne znam, ja sam nekako ubacila svoju glavu, majicu i počela da dišem i nisam ni razumila u početku ništa se desilo, ali poslije sam skontala da je bomba pala, da su svi moji prijatelji umrli u istom momentu, a poginulija i ja sam bila teško ranjena. I odatle su nas mene prebacili, došao je otac od jednog močića koji je poginuo tada. On je došao i pokupio je mene i odnio me u higijenski, to je bilo u mostaru. Higijenski je bilo u stvari, to je bilo jedno mjesto gdje su se sviranje doveli i gdje se dovala prva pomoć. Smo imali samo otprilike dva, tri doktora koji su tu radili. I bilo koji ima nekih medicinskog treniranja su došli da pomognu. Oni su me odveli higijenski i tu se uspostavilo da moraju da mi kidaju nog infekcije. Šta je znamo bilo jako teško jer nisu imali anestezije, nije bilo nikakvih lijekova da se pomogne, normalno nije bilo hrane. Tu sam ja bila možda dva mjeseca prije nego što je jedna žena koja se zove Sally Becker. Sali Becker ona je iz Londona. Ona je umjetnica iz Londona. Ona je, kad sam se ja posje sam čula, ona mi ispričila tu u priču i kaže: ja sama sjedila u Londonu i ja sam umjetnik. Moje slike suštane prodaju, nikakve veze nema što radim ovdje. Ali kaže gledam što se desava u Bosni i hoću da pomognem. I onda se spakovala iz Londona tako kao neka osoba civilna i otišla je u Bosnu da pomogne ljudima koji su ranjeni. Kad je čula da je u mostaru da ima ta erija gdje smo mi civili, gdje su zatvoreni, gdje ne mogu se izaći, ona je odlučila da dođe tu s namjerom u stvari da pomogne židovima koji su bili zaglavljeni. Ali ona kaže, maja kad sam došla, tu nije bilo živova, ali je bilo dosta ranjene djece koji su bili, kojima je trebala pomoć. I ona je pitala prvo pomoć pro umprofora. Oni su rekli da ne mogu oni sa njom raditi jer ona civil. I ona rekla nema veze i ošla je direktno kod vojske i pitala da može dobiti dozvolu da izvede djecu koja je suranjena. Jamila to prvo dijete, ona se pojavila, ja tada nisam znala engleski uopće. Ona je pojavila se sa nekim prevodicom i rekla, ako hoćeš da ideš, ti si kandidat, mi idemo za 20 minuta. I naravno, za to vrijeme sad je tu prošlo možda 2 mjeseca posliranjavanja, ja sam već vidjela sve u žutom. Prestala sam im malo tesu pe da jedem što je trebalo, osjetila sam umor u sebi. Jer ta soba gdje sam ja bila, to se zva vesela soba. Jer sam se ima zzezala, ja sam se vas zasmijela, da nam je bilo fan bez obzira što je bilo teško hranjavanje. Čak što više doktori i medicinari su dolazili tu da se malo opuste, jer je vas bilo zezencija ono ba na naš način. Ja sam osjetila da je to već u mene nešto umiralo. Bilo sam jako umorna. Prepostavljam da mi smrt bila na vratima za koji dan. Jer mi je sve bilo teško, nekako mi je tijelo bilo teško. Isto tako, za to vrijeme u tih dva mjeseca, moj otac koji je medicinar, on je pomagao nekom koji je bio ranjen i druga bomba je pala i on je tada bio ranjen isto. Tako da su mene, on je bio sad isto tu higijenskom i oni su mene odnijeli kod njega na krevet da vidimo da ja idem sada da dobijem taj neki medicinski tretman. Ja nisam tjela da ide, jer sam ja mon starka u duši, u duši, neću opće da živim u svijetu. Ako nemam bez svoje familije i šta ja znam. Međutim, ta tajmenta rekao malo, ja znam koliko ti boliš ovu familiji. Ako hoćeš, ti da pomogneš meni, a pogotovo mami. Najbolja je stvar da ti izađuješ i da ideš od ovdje i da dobiješ tu neki medicinski tretman. Tu sam ja rekla, ok, 20 minuta kasne, našla sam se u nekom autu da idem s ovom nekom osobom, nisam znala ni gdje idemo, ni kako idemo, ni ništa. Mi smo prošli kroz granice gdje je bila vojska i kroz logore gdje sam videla jednog petka svogma, da nisam mogla da kažem ništa jer je strah bilo da ga ne bi kaznili šta ja znam, odatle su me helikopterom odveli u Zagreb, tu je bila američka bolnica u Zagrebu, gdje su oni radili neke operacije koje su bile samo za ispitivanje. I tu je odlučeno da idem za Frankfurt u Njemačku u američku bolcu. Ida sam bila u Frankfur u američkoj bolnici jedno dva tri mjeseca gdje sam imala dnevne operacije. Ali poslije nekoliko mjeseci, oni su odlučili da ne mogu mi pomoći jer jako teško i da treba da idem za Ameriku na liječenje. Onda sam ja sa 16 godina došla u Ameriku na liječenje u bolnicu sa nekom grupom koja se organizovala koja se zove Veterans for Peace. Završila sam u jedom mjestu u Cumberland, Maryland. Gdje nisam nikog znala, živila sam na početku prva u bolnici gdje nisam ništa nemala. Ja sam izašla iz mostara, pošto se bila teško ranjena, mogla sam samo da imam gačice dole i majicu koju samala t-shirt. Osim toga, imala sam jednog malog teddy bear, jednog malog medu koja mi je dala jedna prijateljca. I tog medu bih ja u mostaru pošto su oni meni mijenjali zavoje i da bi spasili moju drugu nogu i moj život od infekcije, oni biidali to meso. I onda bih ja uzela tog medu, istavim ga usta i vrištim u to da mi pomognu sa boli. Tako da sam imala tog medu, a tu ma icu što sam nosila, imala sam komad starog most. Jer prije još sam pošla, rekla sam iču. Ali neko da mi ovdje idem izmej komad starog most. Tada je stari most još stajao. I moj rahmatli da iđa, on je otišao u na most. Bezzira što je bilo graniranje, bilo opasno. I dao mi je komad starog most. I čak se više otišao je našo je štambil iz pošte od mostara i stavio je šta piše 88 hiljada mostara. I to su bile te tri stvari s kojim sam ja došla u meniku bez ikakvog jezika, bez inčega, ali sve je bilo velika adventura.

SPEAKER_01 12:50

Kako sam ja zavšla u što se podijela ovu priču. Kako se ti nosiš sa konstantnim prepričavanjem ovog iskustva. Znam da se puno govorila kao motivacionalna govornica.

SPEAKER_00 13:20

Znaš šta to je jako interesantno pitanje jer dosta ljudi pitaju, pitame kako ti pričaš o tak o toj traumi i vas da se vraćaš u to i zar ti to ne boli, što ja znam. Međutim, što ljudi ne shvataju je da ja nikad nisam gledala ovo što mi se desilo na neki negativan način. Tako da ja kad pričam o tebe, ja ne pričavam o svojoj traumi, ja pričamo o nečemu što mi se desilo, što me napravilo puno jačom, puno dubljom, punopetnijom, puno iskusnijom. Ja to nikad ne promijenila tako da taj dio priroda, bez obzira što on zvuči jako težak, jer je bio jako težak. Znam koliko je najbolje koliko je bio težak. Ali samo zato što je bio težak ne znači da je negativan. Tako da meni je, ja kad pričam o tebe, ne pričavam kao onaku negativnu stvar. Što više ja sam radila TED talk, Ted X talk koja se zove Genocide and Happiness. Zato što ja sam kad sam došla u Ameriku, skontala sam da jedno od mojih najsretnijih vremena je bilo za tokom tog rata. Skontala sam razlog za to je zato što smo se svi bili ujedinjeni. Svi smo radili kao jedna mašina za opstanak naš i tu nije bilo važno koliko je tko ima opara koje su u vama bile pozicije prije rata. Ništa nije bilo bitno. Bilo je bitno samo da smo mi ljudi, da se mi pomažemo jednim drugima i da je ta podrška tu poslela i ljubav i nešto najljepše što ljudskos može da ponudi. Ja sam videla za vrijeme tog rata i ja sam se fokusirala na to. Tako da ja kad pričam o tome, ja pričam o tome je na ponos, ne samo moj, na ponos od moje familije, na ponos moje države i mojih ljudi jer to su sve naši besanci. Mi smo nekako naučeni da vas mlatimo po nama, vas da gledamo šta možemo popraviti kako nismo ovdje, trebali smo ovako, trebali smo onako, je sve možda u pravu, ali često zaboravimo da trebamo da se ponosimo na kakav smo mi narod jer ovdje u Americi ja nisam nikad sjelala Amerikanca koji je rekao ja znam Bosanca i oni su loša osoba. Uvijek kad sretne bilo koga kaže ja znam nekog izbosne i ne samo izbosne, nego iz naš Jugoslavije. Vi radite jako dobro, jako ste pametni, ako inteligentni. Sve najljepše čujemo našem narodu. I ja mislim da je to super da se trebalo možda malo naučiti da se ponosimo na naš narod.

SPEAKER_01 16:13

Ti definitivno imaš sjajan stav da motiviraš druge ljude. Kako se počela sa motivacionalnim govorima i kako si možda to staviš u kontekst kako si sebi krčila put u Americi prvih godina.

SPEAKER_00 16:30

Znate šta? Meni je sve u Americi, ne u Americi, nego u životu inače sve bilo iz nekih potreba. Jedan korak za korak. Nikada se nisam opterećivala šta će da bude za 5 deset godina koje će mi biti opstakl z koje ću imati probleme da ja možda treba da suočim. Znajući negdje u dubini svoje duše da će sve biti u redu. Lažan što se god teši prava veze, to je se deslo jer bit će nekih beneficija, bit će nekih dobrih stvari kod toga. Tako da prva stvar mi je bilo što ja nisam nekad imala te komplekse oko nečega. Zašto se nešto desilo i kako je meni teško. I to je fasciniralo. Ja nisam mislili da je to svakako razmišlja iskreno kažem, jer tako su u meni roditelji dozim iz te nacije gdje smo mi imali u sred rata, u sred te bolnice, imali smo veselu sobu. Tako da mi smo u stvari koja se znao krenuti na pozitivu. I meni je to bilo nešto normalno. I kad sam ja bila u bolnici čak u 93. godini, oni bi mene njih je to fasciniralo i oni bi mene stavili okolica, stavili bi mi IVs, infuziju i sve jer sam ja morala da budem 24 sata na infuziji i na antibiocima šta ja znam nisu me smjeli isključiti tako da bi oni stavili te kjese, stavili ste to kolica, odveli bi me u sale gdje se skupilo možda 500 do 1000 ljudi. I oni bi mene rekli, ok, jedna priča, šta je tebi bilo. Ja im pričam priču i šta znam. I pitao im ta neka pitanja i ja sam se uvijek pitala što ovi ljudi koja to briga s meno bilo. To je stvarno nešto nije bilo niinteresantno. Više mi bilo fascinirano što njih to interesuje, nego šta jer mi je bilo ne znam, nešto mi bilo normalno jer ja mislim da svako u našem ratu iz naše erije ima svoju neku tešku priču i ta priča je njima jako teška, interesantna i ovo je moja ništa mi nije bilo nešto abnormalno. Tako da sam ja počela da budem govornik u stvari 93. godine, gdje su oni mene konstantno to radili. Ne zato što sam ja htjela, ne zato što sam ja to planirala, nego zato što je to neko tražio i ja samo kažem ok, zašto da ne. I poslije toga, dvije godine poslije ja sam dosla bez roditelja. Ali 1995. godine sam uspjela da vedem moje roditelje u Ameriku i mogata i oni su došli tada. Međutim, do sada sam ja već pošla da idem u srednju školu i trebala da idem na fakultet. U 1996. ja sam završila srednju školu i upisala sam na fakultet. I trebalo je nekako da platim za fakultet. Fakultet na koji sam ja išla je privatni fakultet koji koštao oko 35.000 dolara godinje samo za se ide na taj fakultet plus knjige i te neke ostale stvari za život. I osim toga, moja familija sva iz Mostara i rasuta po čitavom svijetu. Neki su u Norveškoj, neki u Švedskoj, neki Njemačkoj, neki u Australiji. Mi smo pokušavali da komuniciramo. Ali u to vrijeme, u Americi, tada su to bili long-distance calls. Oni koji su bili ovdje, to znaju, to je bilo 3, 4, ara minuta pogotovo ook se zove Bosna. I imaš razgovore deset minuta, to je 50 dolara. A satnica je bila neko 4 dolara, 4 dolara 15 centije. Ja se sjećam mi prvi posao bio McDonald's. Gdje sam ja išla pješke. I trebala radi čitav dan da mi moći razgovori jedan 10 minuta. I tada su isto u 95. godina izašli komputeri. To su prvi put u onom personal computer su izašli. I ja i mama smo otišli u Sears. Oni koji znaju, znaju šta je Sears. I otišli smo tamo i digli smo kredit na 3800 dolara tako nešto i kupili smo prvi komputer jer sam ja htjela i moji roditelj su uvijek, uvijek, uvijek mene podržavali u bilo šta i mene imati bilo šta uvijek sam imao tu jako, jako ogromnu podršku i mi smo uzeli taj komputer. I ja sam na tom komputeru skontala, počela mene zainteresovala ovaj coding. I ja sam počela, radim neki kolzi, da nešto pišem. Interesantno mi je bilo napišete recimo neku grupu riječi i kola i vama izađe slika. To mi bilo jako fascinantno. I nas sam skompala da mogu da napravim web site, a zovem recimo, roditu u Švedskoj i kažem, e, stavila sam slike na web site, stavila sam sve što je bilo. Update za family. Tako da sada razgovor jedan minut košta 4 dolara, a ona ovdje na web site i može da vidi što se desilo. Tako da je to bilo nekakav social media before social media. I osim toga, počeli su doktori koji sam ja znala i kojim sam bilo okruženju, da me pitaju da li može napreći ne. Web stranicu. I meni je to bilo interesantno, ja sam to počela. I tad sam počela da imam svoju kompaniju, to se zvala Eclipse Web Design. I počela sam da pravim web stranice i tako sam platila za svoje školovanje. I to se jako razvilo. Zaražila sam dovoljno para da platim svoje školovanje i svoj život, čak štovi kupim auto. I nekako sebi da napravim taj život da sposobim život koji što ja znam, normalan i neko izima zdravu za gotovo, ali to meni je bilo to tako i tako sam se probivala malo pomalo.

SPEAKER_01 22:41

Svaka čast. Ispričila sam još jedan detalj, još jednu priču isto za vrijeme fakulteta. Kako se u sebi skratila školovanje hoće nam to podijeliti isto vezano za IT.

SPEAKER_00 22:57

Pa kako da ne. Moja struka i moja menžer na fakultetu je psihologija. I moj degri je u stvari u psihologiji. Me to zaista ljudski mozak i razmišljanje i šta ja znam, to me mentalno stanje i me uvijek uvijek zanimalo. Jer moj tada je radio na Domanovićima prije rata i on bi mene vodio, to je bilo za ljude koji nisu normalni, imali su schizofreniju što ja znam. On bi mene vodio tamo i kao dijete i meni je bilo jako interesantno da neki ljudi koji imaju eskizofreniju ne mogu da funkcionira normalno, ali imaju neke ogromne talente. Gdje recimo, jedan čovjek je znao i mogu da popravi bilo koje auto. Ovaj drugi čovjek, recimo, nikoga nije mogao da pobjedi u ping-pong tenisu. Svi su one igrali sa njima. Tako da me bilo fascinirano da neko može jako dobar u nečemu, a da ne može da funkcionira u normalnom društvu, toliko da mora da bude zatvoreno u toj nekoj bolci. Tako da je mene to uvijek fasciniralo i zato sam išla za psihologiju. Kroz rad i kroz moje oporavljenje i sve to, vidjela sam da jak je sitnice nekad utječu na čovjeka. Videla sam kako utiču na mene, neka jedna lijepa riječ, neka loša riječ koja se kaže nekako izrijdu promjeniti čitav život. Ja kad sam došla do četiri godine fakulteta, tada je department head psihologije sam uziteta, rekla da je sad vrijeme da se rade kliničke vježbe, što je to. Ljudi dobivaju stvari terapiju, ali mi vježbamo. Mene nije problem vježba, ali meni je problem odgovornost da ja sada sjedim sa tom nekom osobom i da kažem pogrešnu riječ jer ja se učin i promijenim ima život. A nekad mogu promijenjen život i da ne zna. Tako da meni je to bilo jako teško i nisam bila ok s tim. Onda sam otišla kod department Head i rekla sam njoj. Ja zaista nisam komforna s tim. Ja znam koliko jedna riječ može da utječe na nekoga. I ona rekla, pa ne znam što kaže, to je to tako. I ja sam kao ostala uvijek kontav kako ja to mogu da riješim sebi taj neki problem. I ja sam financijela, uzela sam DSM4, to je diagnostics statistic menual, gdje su sve disorderi od psihološke listane. Izabrala sam tri različite disorders. Otišla sam na internet, na website i napravila sam kao website gdje vi možete da postavljate pitanja za tri ova kao virtual patients, i postavljate im pitanja i oni daju odgovore. I poslije 23 pitanja, kao i razgovor neke obične terapije. Ako znate taj tekst i ako ste naučili to što trebala da znate, morate ih dijagnozirati normalno. Trebalo bi da znate koja je dijagnaza. Ja sam to napravila jer sam kontala da pitam škole, mogu ja to uzeti mjesto prakse? I kad sam odjela i pokazala školu, on su rekli kako da ne i dali su mi 21 kredit kao što je jedna čitava godina školovanja na univerzitetu. Kupili su onu stvar od mene, to je bila zamjena 21 kredita, a oni dobivaju taj program. I ja sam im dala program. Tako da zadnjih godinu fakulteta ja usta nisamišla, nego sam finan se preselila na Floridu. Našla sebi novi posao i počela svoj život. A dok su mi ti krediti odležali na fakultetu.

SPEAKER_01 26:56

Jasno je da si stanno rješavala probleme na vrlo poduzetnički način. I onda kad si počela da radiš na tom poslu, jer tako, tamo si bila prva osoba koja je napravila Dynamic PDF Insurance ID card i zato si dobila jednu važnu nagradu. U čem se to radi?

SPEAKER_00 27:20

Da, da, da, to je bilo ja sam kada sam ja završila fakultet, onda sam preselila se na florid, dobila sam posao. Ja sam radila u kompaniji koja se zvala Student Resources i oni sada i dalje postoje. I oni su provide zdravstveno osiguranje svim studentima na univerzitetima Amerike. Naši klijenti su bili o 450 tih univerziteta. Sve veliki, university Penn State, University of Florida, skoro sve velike škole, to su bili naši klijenti. Obično to je bio sales office i što se dešava. Ti ljudi što prodaju two sales guys, oni odu na golf kurs sa tim glavnim ljudima u fakultetu, recimo Penn State. I oni se dogovara su big deal. Of course we can do that. I onda se vrate meni i kažu, ok, trebalo da napravimo nešto. I što se desilo? University of Florida, ja mislim da je to bila prva škola. Oni su bili veliki accounti, mi smo trebali da ih izgubimo, nemam jedan pojma. Ja nisam imala vremena da radim oko svega. Ja sam napravila online enrollment gdje vi možete da kupite kao student insurance online. Danas je to normalna stvar, ali u 2000 to nije bilo normalno. Odete na online, kupite student insurance i odma se PDF card gets generated sa tvojim imenom, sa tvojim policy number, sa tvojim deductible, birthay, sve informacije koje treba. To je tada bilo prva stvar. I ja nisam znala, meni je bilo normalno jer sam ja samostila da riješili neki problem da mi dobijemo taj account. Nisam mislila da je to neki big deal. Međutim, moj šef tada u to vrijeme, ona je submit taj program koji sam ja napravila na Professional Insurance Marketing Association. To je onako takmičenja, zaista nisam znala da postoji imali takmičenje i tu su bile kompanije kao Etna, sve veliki United Healthcare, taj moj program je dobio nagradu, jer je bio prvi koji je ustvari to radio. Ona sam skompala, wow, that's kind of cool. I didn't realize I did that at the time.

SPEAKER_01 30:11

Ja sam to znamala ovo da ispriča i ako si ranije spomenula to vrlo usputno. Jer stvarno imaš bogatu biografiju. Znači, ti se počela jako rano baviti sajtijem, već odavno imaš svoju kompaniju, opisujete uvijek kao uspješnu tekst io. Sad i konzultantica, savjetnica za Fortune 100 kompanije. Imaš i izdavačku kuću Beacon House Publishing. I sad dolazimo na tvoju knjigu, Skala Blueprint, ranije sam je spomenula. Znači, ta knjiga je objavljena prije mjesec dana i već je u prve dvije sedmice bila broj jedan bestseller na Amazonu u četiri kategorije za business leadership, business teams, organizational change, entrepreneurship management. Šta ti motiviralo da napišeš knjigu?

SPEAKER_00 31:10

Zašto prvo što ljudi kako počno pričati i sam da kaže, imaš ti knjigu, trebati knjiga, imaš knjigu trebati knjiga. I ja sam tamo jednog lijepog dana napisaću knjigu u mom životu. Ali to nije baš sad da I'm still living my life and I'm still having fun. Tako da za tu knjiguje je možda još rana. Ali jedna stvar što mi se dešavala, pošto moja priča i ja sam konstantna u nekim medijama i imam te radim intervju, uvijek su me pitali: Maja, how did you do this? Mije uvijek bio odgovoran ne znam, možam razmišljala, idem samo jedan korak za korak, a sve se ostvara put iz mene. To me najviše moj život je isto kad vozite auto po mraku. Imate svjetla, vidite koliko koliko sam. Ne znate šta je iza okuke, ali vjerujete da je tu put, da neće sad biti neka uvola ili ste sad propaz. Tako ja živakvu svoju život. I jednom dana vam kažem, bilo mi jedan stid da ja sad nemam odgovor na to kao da i do samom majorala. I stala sam jedan i odlučila sam svijestno i rekla samke, hajde da vidimo kako sam ja to radila. Šta je sad svim u tome? To je za svje odno da ja izađem van sebe i pogledam sebe i svoj život i prođem kod neko razumijevanje čitavog mog puta. Tu sam skontala da imaju tih seven building blocks, sedam tih stepenica kroz koje morate da imate ako hoćete da ste uspješni u bilo čemu životu. Nije bitno šta. I onda sam počela da testiram to prema recimo drugim uspješnim ljudima i vidjela sam da dosta ljudi ima recimo razumijevanje jednog tog building bloka, jednog tog koraka, ali nemaju čitavu sliku. Ja sam napravila tu čitavu sliku od tih stepenica koje treba da idete. Bez obzira šta da radite, bez obzira da li oko familije, da li je privatno, da li je oko posla. Ako pratite ti sedam koraka, moći ćete da dođete do sljedećeg levela. Vrlo jednostavna formula, svat može da implementira. Vrlo jednostavno razumijete, mada je teže implementirati jer treba neke stvari da se rade. Tako da je tako izpala ta knjiga. Ona ide isto veoma dobro samo i motivacionalnim govorima koje ja sad radim najviše za komparacije oko leadership, global leadership, global. Znate da ono nekako napravim svoju mark u svijetu te tak to humanity to the next level. Ne znam kako to do našem kažem od prilike tako.

SPEAKER_01 34:09

Da si razmišljala da prevedeš knjig na bosanski.

SPEAKER_00 34:14

Pa znaš šta ja bi zaista volila da to prevedem na bosanski, pogotovo što je meni jako teško da pričav o nekim business conceptima i nekim stvarima na našem jeziku, jer nije mi toliko dovoljno naš jezik razvijen da znam te neke stvari. A zaista bih volila da to radim jer ne bi mi ništa bilo draže, nego da vratim se u svoj dom i svoju zemlju i domovinu i svojim ljudima obezvijedim i da na neki način na koji oni mogu da uspiju. Ako sam ja već to skomtala i ako znam to, ja vrlo, vrlo rada volila da to podijelim sa našim zemljancima.

SPEAKER_01 34:58

Ja se definitivno nadam da će biti prilika kao što ti obično činiš da će ti stvoriti priliku. A kako se generalno osjećaš kad odeš u mostar? Zna da nisi željela napustiti mostar.

SPEAKER_00 35:13

Ne, ja kad sam posrednjavanje meni je bilo jako teško, ja ušto nisam htjela meni nije bilo bitno da li da ja umrem u mostaru jer građuje umrlo mostaru nego da živa preko bijosijeta. Tako da nisam htjela da napustim i uvijek sam mislila da poslije poprave te rane i kad se izlječi, da ću se vratiti. Međutim, nažalost, za mene to nije opcija jer moje ranje su konstantno take. Recimo, ja i sada zadnja dva puta kad sam bila u mostaru, završila sam u hitno jer te ranje i tranjavanje, to je konstantan problem s kojim čala živim čitav život nažalost. Međutim, jedna druga stvar je bila meni puno teža, a to je bio neki stid koji je bio povezan sa mojom krivnjom, zato što sam ja bila jedina osoba od tih šest koja je preživjela. Ja sam bila tu i ja znam da je pet ljudi o kome koji sam ja vidjela, a oni su svi poginuli instantno. I uvijek sam se pitala što ja nisam i bilo mi je krivo na to da nekako sam se stidila kad odem dole i kad odem u zalih, svi znaju mene. Ali kad dođu familija tih recimo roditelji ili braća ili sestra od tih što su poginuli, ja se sakrivam i stidim i ne smijem da ih pogledam ući, jer pretpostavila sam da kad oni mene vidio da samo vide boli tugu kako su izgubili svoje dijete i zašto sam ja preživjela, a njihovo dijete nije. Tako da mi je to mi bilo jedna i sada ja nosim jednim dijelom tu neku krivicu koju ja mislim neću riješiti nikak čitav život, ono će biti dio mene. Znate, isto ko što su ove rani dio mene. To će biti neka emotivna rana koja je dio mene. Ali dobrim dijelom sam to našla neki mir tu jer sam se odlučila jedne godine, tu je bilo možda ima dvije-tri godine, odlučila sam jedne godine da se suočim za tim. I mjesto da se sakrivamo tih ljudi da se s tim. Odlučila sam da sjednem sa njima i da razgovaram sa svakom osobom koja je koja je izgubila svoje najmilije kad sam ja bila ranjena. Bilo mi je jako teško, bila sam jako ankšio i nervozna i bilo me strah reakcija jer njihove reakcije možda biti da uništo moj čitav život ako ne reaguje nekako na neki lijep način. Ali svi su reagovi na nemogući divan način. Svaki rekao, nemaju, to je pogrešno kako ti to gledaš. Mi tebe vidimo kao jednu nadu koja je uspjela. Bez obzira što su zločinci napravljeni i što su oni htjeli da ubiju te ljude, oni nisu uspjeli, nego je ostala jedan dio nade koji ti predstavljaš. I ne samo to nego kroz tvoju priču i kroz svoj čitav život koji ti radiš, naši koji su poginuli taj dan, oni žive kroz tebe. Tako da mi je bilo nekako, bilo mi je puno lakše. I taj neki stid prešao je u ponos. I sad kad ja pričam o tome, ne pričavam samo što ja znam da ne učim nekoga koje ugleda ocaca i sluša tu priču. Nije samo da ih naučim nešto, nego osjećam ponos da ovi što su poginuli da žive i dalje kroz mene. I da se neće nikad zaboraviti. To je bilo šta ja znam ima 33 godine. Ali oni danas se spominju kao da je bilo jučer. Mislim da je to najbolje što mogu da uradim za nekoga koji je bio žrtva rata, je da ih ispoštuje na taj način.

SPEAKER_01 39:39

Kad roditelji to kažu, onda zaista nem imaš sumnji da je važno. Da li se i razmišljala o sličnim motivacionnim govorima u BIH Gdje ljudi bi razumjeli kontekst tvoje priče, ali istovremeno neko u publici tosjedi možda imao i slično iskustvo. Možda se naslučuje odgovor, ali šta je tvoje mišljenja o tome?

SPEAKER_00 40:07

Pa znate šta ja nikad nisam odta mjesta u svijetu i po Americi koliko sam govora dalla. Ja mislim više nema broja tim govorima. Nije nam nije zapalo zapričano u Bosni ili u Jugoslaviji. To je interesantan koncept. Ja bih volila zaista da uradim nešto tako jer volila bih da pomognem našim ljudima da pogledaju tu neku težinu koju smo mi imali koji i dalje nosimo naš narod. To bi bilo jako interesantno. Sad, ja ne znam koliko bi naši ljudi to prihvatili, jer mi smo skroz neka druga kultura od američke kulture i ljudi koji slušaju mene ovdje u Americi, ja pričamo o Bosniji, ja pričamo o ratu, ali ja ne pričam detalje o tome. Ti možda vidiš, ja ne govorim koja je armija bila jer mene to ne interesuje. Mene znaista da li su bili srbi, Hrvati ili bosanci. Religija me uopće ne interesuje da li su muslimani, katolici, pravoslavci. To ušto nije bitno. Jer majka kad izgubi dijete, majka izgubi dijete. To nema veze uopće koja je religija, koja je država, koja je zemlja. Kad neko osjeti bol što su izgubili svoj dom, to boli isto, bez obzira odakle se. Tako da moja priča ušto nije povezana o te neke politike, nego je povezana oko ljudskosti i kako ljudi kao osobe i kao kolektiv mogu da prevaze u neke stvari. Tako da volila bi iz tih razloga recimo da odem u neke naše krajeve i da pričamo tim nekim dubljim temama. Jer mislim da se jedno tako možemo da zarastamo zajedno i da pređemo preko ovoga. Ja mislim da smo mi u intervju pričali prije ovoga. Vrlo je važno da kad se napravi neki zločin, vrlo je važno da osoba osoba, ili narod ili država nije bitno šta se taj zločin prepozna. Da ima kako se to kaže ovdje, accountability za to što je urađeno jer čim se uzme accountability za to automatski healing može da počne. Zarastanje i prevazivanje toga može da počinje. Tako da mislim da je vrlo važno da se kaže ok, to je bilo grozno, nije bilo okne stvari. Ajmo sada je zajedno da se izvinemo i idemo dalje, da idemo naprijed. Jer ja ne volim da živim unazad i da gledamo nazad ništa je bilo ni da pokazujem prste i kažem ovaj ojako jer ja sam uvijek odgovorila od prvog dana, a i dosada. Ja bih mogla sada da popijem kafu sa osobom koja je bacila tu bombu. Ja bi bez ikakvih problema mogla da sjeniti mi sa njima popijem kafu. Zate što je to razlog? Razlog nije za to da li ta osoba hrvat, sbin, bosanac, musliman, katoli uopće to nije bitno. Bitno je da ja nemam pojma što je ta osoba bacila tu bombu. Da li je netko više njega imao njegovo dijete pod pišoljem i rekao, upri to dugme ako ti ne opreš, ja ću mu glavu razbiti. Ja ću ga opucati. Ja ne znam te detalje. Ja ne znam zašto je netko. I to nije moje da ja riješim. To nije moj problem. To između njega i koga bilo drugog. To mene ne interesuje. Mene interesuje ja moj život i kako da idem naprijed bolje, jače i da ono što mi se dešava, da istoga. sve učin. Tako da ja nemam nikakve te mržnje nego bilo prema kome. Mislim da u našoj zemlji bilo bi vrlo dobro da se te malo počnuj teme razgovarati o tome da se to raskravi i bilo bi možda malo teže prije nego što bi bilo bolje i tek onda možemo da zajedno dopređemo neke dublje, veće i bolje i mirnije teme da ostavimo, da zaista ostavimo to u prošlosti. Jer sad ljudi zahtijevaju od dosta bo samaca da se zaborave te neke stvari iz genocida. A problem je što isada se nalaze recimo grobnice i te neke stvari. Veliki broj ljudi još fali ne znaju nigdje im je tijelo, gdje su bili pokopani te ogromne grobnice i šta ja znam. Tako da ne možeš ti da počneš zarastaš i da preješ preko toga ako još nisi ni skontoo šta ti je bilo urađeno. I velikim dijelom ja to osjetim recimo, kad bude ovdje 9-11, September 11. koji svi mi znamo u Americi. Kad je bilo ovi godin je bio taj September 11. To je bilo koliko hiljada ljudi koji su ranjeni. Borimo porođujući sa Bosnom igencidom u Bosni, to je bio jako mal. Ali mi se sjećamo 9-11 ovdje u Americi i o tome se pričako da je bilo juče. I svatko poštuje i svat kaže to je bilo. I dese dalje. Ljudi se u istovremeno bore da se protiv šta ja znam, muslimana ne prave diskriminacija, ali u isto vrijeme oni prepoznavaju da je to bilo i da to nije bilo ok. Tako nešto slično treba da se desi ubozni. Ne možeš s dažeš Bosancu, evo zaboravi, to je bilo davno, aj da zaboravimo. E i dođu kod mene imamo 9-11. Stavit ćemo nešto na Facebook što ja znam da prepoznamo 9-11. Those are two things that ne mogu da postoji is to vrijeme. Jer u jednom stavu govoriš obić uzeti accountability i ovo ne smij da se zaboravi, a kad je do tebe i nema veze, da ćemo zaboraviti.

SPEAKER_01 46:28

Može se iz ovoga zaključiti da je tebi pomogla distanca od konteksta mostara Bosne i Hercegovine da zauzmeš takav stav?

SPEAKER_00 46:38

Vrlo je važno da sam ja otišla iz mostara. Bez obzira koliko nisam htjela. I koliko sam se borila da ne izađem iz mostara i koliko sam se borila da se vratimo mostar, to je bila najbolja opcija za mene. Jer da sam ostala u mostaru ostala bih kao u jednoj kulturi koja mislim na jedan određeni način i možda bi ja imala dosta neke korčine i nekih stresova i nekih trauma i gledala bi drukčije stvari. Za razliku, recimo sada kad sam izašla u Ameriku gdje je kultura kompletno drukčija. I ona me naučila da pogledam neke stvari na drugi način, možda malo neki realniji način. Jedna ogromna stvar koju sam naučila je da nemate susajeri, nemate kulture, nema tog naroda koji zna sve, koji je perfektan, koji je dobar u kojeg mi treba da gledamo kao bolji. Svaki ima dobrih stvari i svaki ima loših stvari i mislim da je odgovornost na nama da izabremo iz mnogo brojnih kultura. Najbolje stvari i da ih privlačimo sebi i da njih koristimo da uboljšamo naš život i život oko onih nas. A samim tim čitava susjet i čito se mijenja. Najbolje promijenjen su sejeti s tim da vi postanete primjer onoga nečega što očito da vidite.

SPEAKER_01 48:07

I ti se zaista to demonstriraš. Ja bih stvarno savjetovala svakome da pročita tvoju knjigu, daješ sjajne primjere. A sada bi sad već približavamo kraju. Žela da nam još podijeliš jednu ili nekoliko priča o svojim životinjama zato što su tebe isto tako označile i životinje. Delfin pas i vjerice. Mluje što želiš da podijeli s nama.

SPEAKER_00 48:38

Delfin pas i jjeverice, a ide. Delfin je ispod slučaja. Pošto sam ja došla u Ameriku, je to tako bez roditelja i osjećala sam se uvijek da sam rescued. Ovdje pored mene gdje ja živim na Floridima, Clear Water Marine Aquarium. Možda neki ljudi znaju. I tu oni donose marine mamm, životinje iz mora koje su spašene. Ja sam tu često išla zato što osjećala sam se kućne kako to su izbjeglice životinje i to mi je bilo nešto najljepše. Ja bih tu sjetila često, a druga stvar što se menšavala u privatnom mom životu je da moja proteza i moje noge, i uiranjavanje bilo jako teško i oni su meni rekli da treba da budem sretna da hodam i da sam živa, ne da trčim kao što sam ja htjela da trčim, da gram tenis i da živim normalan život. Uvijek kad odem na te preglede i da tražim pravim ove proteze, uvijek kažu nemamo, žao mi je tvoranjavanje jako teško i mi nemamo tu ništa, ne možeš da trčiš. Poslije 15 godina tih riječi koji su nekako negativni, ja sam se osjećala jedan dana nekako, bilo mi je teško, tek sam završila jedan taj sastanak tako. I odšla sam u taj Clear War Marine Aquarium i sjela sam tu na klupu i gledam ovako jednog delfina koji nema repa. To je Vinter the Dolphin. I ona je što je Vinter bio mali delfin i ufatio je se rep u crab trap za rakove, mreže za rakove. Otkinula je krvi i zaustavilo krvi, taj rep je otpoo. I sad je ona delfin bez repa. I onda sad tu nekako, imali su onaj neki dušak na kojem ona leži i ono pluta, ja sjedim na klupi. Gledam ja nju ona mene gleda. Što on nekako? Ni tam imamo. Kad jednom dođe tren i ona dolazi i nosi u ruci protezu, ali rep. I ona se na neku platformu dolje u vodi, stavlja rep na ovog dolfina i dolfini da ih počne otplivat normalno. I ja sam to gledam i komme, ovo su neke drukčije rane koji ovo što previ. Mislim, ako mogu unaprati za dolfina, rep, možda mogu mene nešto napraviti. Ja odmah sa znam koja je to kompanija i odem kod njih i šta su one meni rekli, ovo smo mi napravili specijalnu gumu koja se koristi samo koristimo za dolfine zato što dolfini imaju ne znam ja koliko 50 puta više sensitivnu kožu nego ljudi i morali su napraviti taj neku specijalnu gumu da bi mogli staviti rep. I oni su rekli još vam probat, na to bi ako ti očeš, ako ti izadada probaš. Ne znam šta. I oni su to meni probali. 10 dana kasnije. Ja sam već išla na tenis, trčala sve bilo ma za deset, to je bilo zaista, zaista super. I sada sulije toga, oni su promijenili to i sad se to koristi normalno na ljudima i većinom ljudi koji su veterani, koji su ranjeni u ratu, koji imaju teške obrede, oni koriste taj gel da bi im bilo lakše hod. Tako da, tako, poslije svega toga kad se to desilo, ja sam počela da volontiram tu kao zahvalu za tog delfina. Ja sam počela da volontiram tu i da pomažem oko tog delfina, da brinem o njoj. Međutim, predsjednik te tog akvarija, on je mene vidio, čuvo moju priču. I oko toga je sad ispalo dosta nekih šta ja znam, medija stvari, gdje je naša priča bila cover u lodu na, recimo, viru izdaje si šta ja znam. Ja sam išla da plivam sa delfinom i to je bilo jako fun. E sad, poslije nekoliko godina, kad sam ja došla do svih svojih stvari koje sam htjela da ostvari, uključujući trčenja i šta znam, bilo što je bilo za healt, za job za gdje živim, unralo mi je PTSD. To je bilo jako grozno mene. Ja nisam postala sam nefunkcionalna, bilo me strah da jedem, bilo me strah da spavam, nisam smjela da izađem, bila sam agrofobik i klostrofobik u isto vrijeme. Tako da nisam smjela da izađem iskuće, a bilo mi klostrofobik da budem ukući i onda bih sjedila pred vratima kuće kao neki mali onaj hodnik. I tu sam sjedela i plakala satima i nisam mušta. Ili pojedem recimo jednom salatu preko dana plaćući uvoza me napad panike, to mi je bilo jako težak i grozan period. Kad je to tek počela, sam mislila da imam srčane napade, međutim, objašeno mi je bilo poslije da je bilo to. Jedan dan me zapalo šta je bilo. Ja sam isto prestala da vozim. Bilo me strah da idem u auto i da idem bilo gdje. Bilo me strah da idem preko mostova. Bilo me strah kad vidim oblaka, bilo me strah vjetra, bilo mi strah svega. Ja ne mogu da opišem taj osjećaj tog straha. Jedno ću vam reći, jer ne znam koliko vaših sluša se bori sa anksioznosti i sa strahom šta ja znam. Moja noga je otkinuta bez anestezije. Oni su meni kidali to meso bez anestezije, to sve to fizički preživjela. Ja mogu da vam kažem da život sa emotivnim i psihičkim strahom, strahom poslije PTSD za vrijeme PTSD s anksioznosti je puno puno teži nego bilo koja fizička tragedija da tako kažem. Ja bi odma izabrala da mi kidaju drugu nogu bez anestezije, a da me prolazim recimo kroz te emotivne psychological torture, da tako dozovem jer je to puno puno teže. Razlog zašto ovo govorim je zato što dosta nasje da se stidi toga. Da se stidi strah mora da si slabaš ta osoba. Ne, mora da se jaka osoba da to osjetiš da kroz to prođeš i da k to živiš što je jako, jako teško. Jako teško. Tako da ako se netko bori sa tim, sjeti se toga. Nema veze sa snagom, nego ima veze da vi ste osoba koja možda prođe kroz to i da nema se šta stiditi, nego samo naprijed, samo naprijed. I uglavnom jedan dan pokvari se meni moja proteza i ja moram da idem da je popravi. A to je preko jednog velikog most ovdje u tampa Bay Area, Sunshine Skyway Bridge koji je ogroman. Ja pređem tamo i dođem napokon do kompanije koja mi radi na protezi. I čovjek koji radi tu kaže meni je, što misliš da uzmeš čuku? Ja kažem, kako čuk će, nam moguć zabrene čuk još se. Kažu, ne, ne pogledaj ovaj video. I o meni pokaza jedan mali čukica i to je Grey Tain. Koju sam ja uvijek željela. Ja sam uvijek htjela Grey Tainot kako sam bila, kako sam vidla prvo Grey Tena u mo staru koji mi je bilo možda 7-8 godina. Ali taj Grey Tain ima prostelic leg. I ona ima isto put. Šta je bilo? Ona je kad je bila rođena možda prvu sedmcu dana, njena mama Grey Tain u kojoj je 150 taunda, ona je slučajno stala na nogu i noga se slomila, stavili su giv. Međutim, to se inficiralo i morali su da još i otkinuti nogu. Ja sam vidjela tog čuk, ja kažem, ok, o je moj čukko, ja ne znam šta se dešava, ovo je moj čuk. I ako ću zeti tog čuk, pa idi tamo na website i oni će ti možeš odatle pititi da je usvojiš. Ja ovdje na website nema njen listana. Ja kažem ovaj ja nedostajem. Ino dalje. Srce, perfektno dalje. Ja to ne interesuje, ja ovdje nađem kontakt informacija na web stranci, ja kažem, slušaj, ja znam da vi imate Rozi, Rozi sam zvao. Rozi i onaj moj čukoo i evo zašto? Ja njoj sve objasnim, napravim set case. I onda pustim. Ok, to si farovi i onda pustim. Nadam se da će Universe napraviti onako ko što treba i kažem ako je moj čuko, dobit ću ja ako nije net, dva dana kasnije ja dobijem poziv od predsjednika od tog Great End Rescue i ona meni kaže ovako majo. Roz je već usvojena. Sa familije već smo našli familiju za nju. Ima dvije sjednice. Međutim, ja nisam to javila nikom javno jer čekam nešto bolje i večer za Roziji. I ja mislim da sam ja čekala tebe i ti ćeš dobiti Rozji. Ali ne smiješ nikom reći narodne dvije sjednice jer ja moram da idem na board of directors i da napravim mes i da im kažem da ćeš ti dobiti Rozji i da pričam za familijom i onda I have to clean all that up. I tek onda može da kažeš. I onda sam očekla dva snice i dobila sam Rosy. Ja i Rosy smo ovaj šta znam, prešli Ameriku uzduži popriku nekoliko puta i super. Rozzi je bila trenirana da bude moj PTSD dog, service dog. Tako da to je Rozji. Squirls je igrom slučaja. Vjeverice su igrom slučaja jer jedan mačak je donio jednom dvije vjeverice, meni i na vrata, ja nisam zala što radim sa njima. I ako se daju vjeverice na Wildlife, oni ih samo uspavaju. Zato imaju posebni rep centers koji rade samo vjeverice. Ini su bili puni, oni su mene rekli, ti moraš da odguješ, mi ih mu tebe trenirati. Oni su menirali, ja sam od tada počela da rehabilitujem divlje vjeverice kad dođu kao bebi i onda ih rehabilitira i onda ju vratim nazad. Tako da imam ne znam, ja pet-6 vjerverica sam već pusla u prirodu koje su odrasle kod mene i jako zadovoljavajući posao mogu da kažem. Jedna od najljepših stvari koje sam igrom slučaja nalentila, ali ne mogu da ti opišem taj osjećaj kad izađeš vani i kad vjerica te vidi i tebi dođe, izabere te. Mislim, nekako je ne znam, ja kad te divlja životinje izabere nešto je specijalno.

SPEAKER_01 1:00:12

K čem se radišta je sljedeće na redu za maj.

SPEAKER_00 1:00:18

Šta sljedeća je, sljedeće su mi dvije stvari ostale. Jedna je malo privatna, druga je malo poslovna. Prva privatna je stvar je da odpišem knjigu o Roziji: Ona zaslužuje svoju, nju sam ja spomenula u prvoj knjizi i njoj sam posvetla tu prvu knjigu koju sam napisala, jer Rosie je sutra godišnjica kad je Rozji umrla. Tako da je ona umrla prošle godine marta 16. I to je bilo, moram natisu ovaj detalj. To je bio jedan dan koji je promijenio moj život. Rosie je jako zdrava bila možda dvije sjednice prije nego što je umrla. Ja sam ljubila kod veterinara i samila da je malo usporava. Veterinar pregleda i rekao, ona je ok. Njo je blodburg kao da je četiri godine. A Gray Tains on živi 6 do 8 godina, a Rozija bilo već skoro deset. Ona kaže, ne, njoj je blod work dobar, ali što nas uspori, to je normalno, nema veze jer sam da bude stovom u kokuće, ne možda da ide na plažu kao što je prije, nema problema. I meni je to bilo sve ok. Međutim, u te zadnje dvije sjednice ja sam nešto osjetila gdje ja sam plakala skolo svako večer i osjetim da je gubi. I eto, bila je nedjelja prošle godine mar 16. Zvala mi jedna prijateljica da idemo da uberemo jagode jer ovdje polazi se zona jagoda izbereš svoje jagode i ja sam rekla ne mogu, nešto nije u redu s Rozije. Ja sam sjela tu i htjela sam da Rosi izađuje vani, međutim, Rozina nije htjela izađa je vani, dao sam ju da jede, nije htjela da jede. I da sam je malo vode, nije uzela im za nekih pih vode. I ja kažem: Ok, nema veze, ako neš ništa da radiš onda ćemo jati sjet tu na podruju i glači mu televizor, da ćemo film. Ja sam sve otkazala taj dan nismo sjeli napad. I u tome mama zone na telefon i ona počne priča. I ja sam u tom osjet u moment osjetila i rekao ja moram ići, rozit ću mrijet. Ja sam samo prekinu telefon. I ako sam ja to rekla, Rozisi se ustala jer sam sjedlila na polu porednje, Rozila se ustala, legla je na mene, stavila glavu oko mogata i njen rat zamotala oko mogata, uzela jedan jako duboki da i. To je bilo nešto, ja sam bila pod velikim stresom jer obično te čuke se uspavaju, pošto ih bude jača nego ja ne umru i onda obično veterinari preporučuju da se uspava. Ja sam jako brinuta, međutim, ona je to uzela iz moju ruku i uvijek sam se bojala nekako smrti. Ali kad se to desilo, skontala sam da je Rozzi umrla sa dignity. Jer je ona vidjela da je ona završila svoj dio u mom životu i bilo je vrijeme da napusti da ide dalje. I ona je odlučila, imamo se čada je odlučila u zadnje dvije tm. It's in time for the next chapter. I ona je samo napustila mene u nekom, ja mislim da je čak i čekala da me mama zone jer ona zna da kad ja nisam ok, i kad ja plaćam, ako me mama zove, ja pustimo naše hrabro, ne sve u redu, nema ništa, sve dobro. Ja mislim da je čekala taj moment da me zove, da bi mogla ona to uraditi. I ona je tu mi je to bilo neko privilege, da je ona to prešla i napravila tu neku tranzišno u novi svijet tako mirno, tako ležerno, tako je bilo dignified. Ne znam kako to da objasniti u našem jeziku da mi je zaista promijenilo život gdje sam bila u šoku prvih mjesec dana, nisam mogla vjerujem. Jer ona samo je ona je živjela život jako pun i kad je bilo kraj, ona je rekla, ok, ovaj kraj. I nekako me smirlo malo oko smrti, jer ja živim svoj život uvijek istoko da ću omrije sutra. Tako da neću da umirem sa nekim regrets i malo mi uvijek bilo strah smrti, ali ono poslije od vidim da ima mir u tom passing. To mi je bilo jako, jako interesantno. Tako da, radi toga volila bi da malo dublje uđem u tu temu i malo psihološki razmotrim to i život njen, život moj i kako i zašto i šta ja znam. Tako da tu knjigu hala da napiše. I sljedeća stvar što se tiče poslovna, volila bi da svoj business i leadership skills i ovo što se sve naučila, da malo proširim na globalnu stage. Da li je to u Bosni, da li je to u Europi, da li je to u Middle East u Dubai, šta ja znam, ali volila bih da širim ovo svoje znanje na nekom globalnom nivu. Tako da, kao što sam rekla, da ostavim ja svoj mali jedan ping na svijetu kad ja odem da nešto iza mene ostaje da valjda i preproj.

SPEAKER_01 1:06:03

Ja vjerujem da hoćeš. Hvala ti puno. Gdje ti ljudi mogu prati?

SPEAKER_00 1:06:14

Ja imam website majakazaz.com, tu obično možete naći bilo što o meni. Imam na socijalnim mlažama na Instagram i na Facebook. Također za businessom na LinkedIn. Ako očite nešto malo privatnije, onda idete na Facebook. Ako hoćete na business idete na LinkedIn itd.

SPEAKER_01 1:06:41

Ja se nadam definitivno da ćemo ako nešto nazvije ostati u kontaktu i možda da ćemo vidjeti u nekim od narednih epizoda. Zaista imaš puno tema o kojoj smo i dalje mogli govoriti.

SPEAKER_00 1:06:57

Naravno, hvala vama što ste me pozvali. Meni je zaista čas iako mi je drago da smo mogli da ukopimo bilo kada hoćete da se vratim, ja sam naravno tu da razgovaram bilo tenama. Hvala vam velko.

SPEAKER_01 1:07:11

Hvala majo. Pozdrav svima.